dakle, 10. travnja 2009. prvi put u životu vidjeh beograd uživo. dotad mi je bio poznat samo iz knjiga i filmova. dva dana kasnije vidjeh i novi sad, čak i
bačku palanku. ne samo da sam prvi put u životu bila u srbiji, nego sam, odmah da se pohvalim, prvi put u životu bila i u babinoj gredi.
put je dug, valja negdje stati i na kavu. kad sam skontala da je to baš babina greda, odmah sam se raspisala na mobu: nisam znala da to stvarno postoji. mislila sam da je izmišljena za gramatike. ili da se skriva negdje ubosni. čak sam provjerila i u žene koja je donijela kavu. koje je ovo mjesto? pa babina greda. dobro, sad svi znate da to postoji, ali jeste li čuli za žutu međunarodnu vozačku dozvolu bez koje se ne može u srbiju? e, to vam ne postoji. to je fazon kojim će vas prijatelj/ica iz srbije pokušati dignuti sms-om čim se provozate 300-njak kilometara. nema veze što nikad niste čuli za žutu međunarodnu dozvolu, sa srbima se nikad ne zna
ne znam više koliko je točno babina greda od granice, nije puno. a granica, ludnica. glasovito bajakovo, sve gledate naokolo po šumarcima ima li švercerskih lanaca, razbijenih ili cijelih, policajaca koji trče za uvježbanim cuckima, možda kakvih štandova s majicama na tu temu. ali ne, ikonografija uskrsna. tisuće automobila, kamiona, autobusa, a svi stoje. pa nije ovo pravoslavni uskrs, kud su svi navalili. i zašto se ništa ne miče? preko radio mileve doznajem: srbi, eto, baš danas, uveli kompjutersku kontrolu pasoša. pa tipkaju li tipkaju. tipkam i ja ljutito u roaming sms, je li bre, šta je ovo, schengen?!!
za svu sreću, eno jednoj babi prokuhao auto. neki das auto starije karoserije. barem nije dosadno. imaš šta raditi. guram joj auto svakih deset minuta po dva metra. a žena treba dalje u šabac. hvata se za glavu i ljuti na nekog mehaničara koji joj je ulio antifriz. ja velim, ma kad jednom krenete, smirit će se. hoće, kaže ona, ja ću sve polit ladnom vodom, samo da granicu pređem. uto se guranju pridruži neki lijep momak, inače iz beograda, iskočio iz auta s francuskom registracijom. teče mu govor, vrijeme brzo prolazi. iza pogledavam u tarzana i žao mi ga jer znam da se dosađuje. što mu ja mogu, trebao je on izaći i gurati auto, možda bi iskočila kakva beogradska francuzica da mu pravi društvo
put je dug, valja negdje stati i na kavu. kad sam skontala da je to baš babina greda, odmah sam se raspisala na mobu: nisam znala da to stvarno postoji. mislila sam da je izmišljena za gramatike. ili da se skriva negdje ubosni. čak sam provjerila i u žene koja je donijela kavu. koje je ovo mjesto? pa babina greda. dobro, sad svi znate da to postoji, ali jeste li čuli za žutu međunarodnu vozačku dozvolu bez koje se ne može u srbiju? e, to vam ne postoji. to je fazon kojim će vas prijatelj/ica iz srbije pokušati dignuti sms-om čim se provozate 300-njak kilometara. nema veze što nikad niste čuli za žutu međunarodnu dozvolu, sa srbima se nikad ne zna
ne znam više koliko je točno babina greda od granice, nije puno. a granica, ludnica. glasovito bajakovo, sve gledate naokolo po šumarcima ima li švercerskih lanaca, razbijenih ili cijelih, policajaca koji trče za uvježbanim cuckima, možda kakvih štandova s majicama na tu temu. ali ne, ikonografija uskrsna. tisuće automobila, kamiona, autobusa, a svi stoje. pa nije ovo pravoslavni uskrs, kud su svi navalili. i zašto se ništa ne miče? preko radio mileve doznajem: srbi, eto, baš danas, uveli kompjutersku kontrolu pasoša. pa tipkaju li tipkaju. tipkam i ja ljutito u roaming sms, je li bre, šta je ovo, schengen?!!
za svu sreću, eno jednoj babi prokuhao auto. neki das auto starije karoserije. barem nije dosadno. imaš šta raditi. guram joj auto svakih deset minuta po dva metra. a žena treba dalje u šabac. hvata se za glavu i ljuti na nekog mehaničara koji joj je ulio antifriz. ja velim, ma kad jednom krenete, smirit će se. hoće, kaže ona, ja ću sve polit ladnom vodom, samo da granicu pređem. uto se guranju pridruži neki lijep momak, inače iz beograda, iskočio iz auta s francuskom registracijom. teče mu govor, vrijeme brzo prolazi. iza pogledavam u tarzana i žao mi ga jer znam da se dosađuje. što mu ja mogu, trebao je on izaći i gurati auto
, možda bi iskočila kakva beogradska francuzica da mu pravi društvo
